Petar

Verovali ili ne ovo dete je pravi pravcati dečak. Pomalo je šminker, pomalo sportista, ponekad grubijan ali uglavnom je jako velika maza. Zanima ga sve, ponajviše životinje i gradovi. Dete koje apsolutno sve želi samo da uradi. I nikako mu to ne treba uskratiti. Tugu pokazuje tako što napući usta i ćuti, a inače apsolutno nikada ne ćuti. Kada je ljut izadje iz sobe sa rečenicom “Ja odlazim.” I tu bi bio kraj svake rasprave sa njim. Kad je srećan trči u zagrljaj, skače po krevetu ili pevuši. Želi da ide na plivanje i da bude fudbaler.

Ono što ne znate…

Ovo dete je borac. Njegovo rodjenje je proteklo pakleno i ima sreće što je preživeo. Volim da verujem da je to znak da će u životu imati sreće. Sećam se još uvek svakog trenutka. Sećam se da je jedan izuzetan ginekolog, kog jako cenim i poštujem zbog svega što je za mene učinio, rekao da dete treba da se rodi dvadeset prvog Novembra. Tog dana sam dobila jake bolove, spakovana sam već bila i krenula sam u porodilište, sa svim papirima. Vratili su me jer se nisam otvarala a to je već drugi porodjaj, podrazumeva se to će samo krenuti za koji dan. Od tog trenutka svakog dana sam imala bolove ali jikako se nisu pojačavali joti je bilo znaka da će porodjaj krenuti. Tek četrnaestog Decembra oko ponoći su krenuli bolovi. Oko ponoći sam bila u porodilištu, već su se spremali da me vrate nazad kada su ipak odlučili da me stave na ctg. Nakon toga su me bez objašnjenja i bilo kakve reči prebacili na odeljenje visokorizične trudnoće. Tu nisam uspevala ni da spavam ni da odmaram, bolelo je sve nekim tupim bolom koji nikako da prestane. Konstantno su me setali na ctg, pa u porodjajnu salu, pa nazad. To se desilo pet, šest puta izmedju četrnaestog i šesnaestog Decembra. Medjutim šesnaesti Decembar je bio ponedeljak, ponovo sam bila na ctg-u a čak i meni je izgledao čudno papir koji je izlazio. Nisam se baš razumela u to ali sam iz ono malo iskustva zaključila da je nalaz loš, pogotovo jer su ga tri puta odnosili, premeštali kablove, premeštali mene sa jednog na drugi aparat. Poslali su načelnika odeljenja da mi kaže da idem na porodjaj, ali on je išao pored mene, držeći me za ruku i ponavljajući da je sve u redu. Zatim sledi najdužih dvadeset minuta u mom životu. Raspadala sam se, vrištala i plakala a čovek je i dalje stajao pored mene vičući na svoje kolege. Sećam se da mi je doktorka u jednom trenutku rekla “Katarina ubili ste dete, sad gurajte da ga izvučemo.” Ali meni je sve stalo, čovek pored mene je plakao a ja nisam mogla ni da udahnem. Stavili su mi masku za kiseonik i okupili se oko mene. “Ovo je trebao da bude carski rez, upropastili ste mi ovo dete, sad je spasite.” Rekao je načelnik odeljenja i držao me za ruku. Nisam baš bila svesna svega što su mi radili. Sećam se samo da su mi pokazali moje dete kad je sve bilo gotovo i pitali šta je, bez imalo snage sam odgovorila “To je Petar.” Mislim da sam samo želela da im se njegovo ime ureže u pamćenje, da se zauvek sećaju deteta koje su umalo ubili svojom ne stručnošću. Sećam se da su morali raditi reviziju, na kojoj su došli do zaključka da je dete rodjeno tri nedelje kasnije. Sećam se i kako sam im besno rekla da sam došla tada i da su me vratili kući. Dugo sam razmišljala da li da ih tužim, ali nisu bili vredni ni mog truda ni snage. A moj mali Tajson je ipak bio živ, rodjen sa 4,750gr i slomljenom ključnom kosti, ali ipak živ i veoma, veoma glasan.